Svaka poreska reforma, po reformatorima, ima unapred postavljena dva ci­lja: podsti­ca­nje stvaranja bogatstva i njegova pravedna raspodela. A to sa svoje strane treba da doprinese sniženju ukupnog poreskog opterećenja, sma­nje­nju udela države u privrednim aktivnostima, po­dsticanju rasta akumulacije i kapitala i sti­muliranju inovacija. Teorijski posmatrano, opore­zivanje po definiciji koči rast na tri načina: prvo, preterano oporezivanje može iskriviti izbor između rada i doko­lice i između oporezivih i neoporezivih delatnosti; drugo, previsoko opore­zivanje dohotka isključuje izbor između sadašnje i buduće potrošnje, favorizujući sa­dašnju potrošnju i isključujući štednju (a preko povećanja kamatne stope i inves­ticija i tehnološki na­predak) i, treće, pre­oš­tro oporezivanje dohotka obuzdava sklonost ka preuzimanju rizika i sla­bi međunarodnu konkurenciju. Tako nastupa kumulativni proces, koji implicira povećanje su­b­vencija (kao zaštitni instrument),koje se moraju finansirati ili direktnim povećanjem po­re­za ili stvaranjem sve većeg budžetskog deficita, koji dovodi do anticipiranja viših poreza u budućnosti. Danas su, međutim, dostignuti nivo državnog ingerisanja u tržišni i privred­ni mehani­zam [7] i dosegnuti nivo fiskalnog opterećenja, nezaobilazni suštinski test provere u vrednova­nju efekata javnog sektora. Zato u prvi plan izbijaju pro­blemi i dileme [8]: (1) da li porezi guše podsticaje za radom, šted­njom i investici­jama, (2) kako i koliko porezi utiču na sveukupnu alokaciju privrednih resursa i redistribuciju dohotka, (3) kakve su i kolike koristi od državnih ulaganja, (4) ka­kvi efekti proističu iz vladinih programa izdataka, (5) koliko je privredni se­k­tor istisnut sa tržišta hartija od vrednosti i (6) koje su perspektive javnog sektora u budućnosti, koji traže decidirane odgovore i nove alternative. Valja otvoriti i za­tvoriti novi krug o značaju i dometu fiskalne politike u okviru makroekonomske politike. Izgleda da je izdaleka započeta mone­taristička kontrarevolucija protiv posleratne kejnzijanske revolucije uti­cala na ponovno oživljavanje značaja neka­da pouzdane fiskalne politike; ali se sada nova „fiskalna revoluci­ja“ situira u okvir teorije ekonomike ponu­de.