Fundamentalni cilj zelene ekonomije jeste uspostavljanje interakcije između privredne i čovekove okoline i uravnoteženje ekonomskih i ekoloških ciljeva u okviru ekonomskog odlučivanja i poslovnog menadžmenta. Koncept održiveg razvoja implicira izmenu klime, prekogranično širenje zagađenosti vazduha, menadžment otpada, zaštitu i upravljanje zemljišnim resursima, konzervaciju i biološke raznovrsnosti, zaštitu okeana i obalskih područja, i kvalitet snabdevanja slatkovodnim resursima. Globalni rizici u oblasti bioloških i genetskih resursa upravo primoravaju na ubrzani prelazak na uravnoteženi razvoj, koji mora biti izveden putem podsticaja i regulacionih mera. To pak u tržišnoj ekonomiji podrazumeva da se troškovi životne okoline ugrađuju u cene proizvoda koji indukuju rast troškova. A to je taj tzv. princip „zagađivač plaća“. Rešenje kroz regulisane mere podrazumeva formiranje ekoloških fondova u kojima se koncentrišu sredstva namenjena strogo za sanaciju životne okoline. Cilj je jasan da se mere zaštite životne sredine integrišu u ekonomski rast. i poslovni menadžment, i da se formuliše ekonomska osnova za kooperativnu globalnu alijansu ukoliko se teži da ZEMLJA ostane siguran dom za humane forme života i za zajedničku budućnost .

Zeleni ekonomisti već izrađuju modele za valorizaciju ekoloških troškova i dobiti u nacionalnim ekonomijama kako bi bilansi nacionalnog dohotka prikazivali i promene u prirodnim bogatstvima. Dejstva trošenja prirodnih resursa treba empirijski verifikovati i kroz izmenu i stema nacionalnih računa u koncept nacionalnog dohotka, uključujući i one prirodne izvore koji su pod kontrolom čoveka. Cilj je, dakle, da bilansi nacionalnog dohotka „pozelene“ kako se ne bi više biljke i životinje tretirali različito (povećanje stočnog fonda jedne zemlje se uračunava onda kada se ono pojavi, ali se prirast komercijalnih šuma beleži onda kada se one poseku) U sadašnjem obračunu često se nacionalni dohodak naduvava uključivanjem troškova za sprečavanje zagađivanja. To pak znači da se zagađivanje ne računa kao gubitak od društvenog proizvoda. Isto tako, i pad vrednosti prirodnih resursa prikazuje se kao stavka koja preuveličava neto nacionalni proizvod. Zbog toga je važno da se izrada nacionalnog bilansa prilagodi potrebama zaštite čovekove okoline. U početnom stadijumu valjalo bi izgrađivati tzv.bilanse satelite u formi paralelnih bilansa (pored zvaničnih, oficijelnih). Kod resursa, koji nemaju tržišnu vrednost, kontroverzno je pitanje šta treba meriti: (a) da li trošak restauracije prirodne sredine u prvobitno stanje ili (b) sumu koju bi potrošači bili skloni da utroše radi poboljšanja kvaliteta životne sredine.

Zbog toga, pažnju treba usredsrediti na ekonomske mere u cilju zaštite čovekove okoline u filozofiji održivog razvoja. Ekonomski instrumenti, u funkciji zaštite životne sredine koriste se kao efikasan oblik zamene regulative i kao kompliment zakonskoj regulativi, pošto zakonska regulativa ne može uvek uticati na racionalno korišćenje resursa i na efikasnu zaštitu od zagađivanja. Princip „zagađivač plaća“ zapravo reflekuje potrebu insitutcionalizacije ekoloških poreza i taksa (naknada.