U savremenom svetu, a naročito u Srednjoj i Istočnoj Evropi, „opasno“ je tržišnu privredu izjednačavati sa blagostanjem, koji je tržišni poredak stvorio u Zapadnoj i Južnoj Evropi. Čak i kada tržišna ekonomija zavlada svuda po Evropi, razlike u blagostanju mogu ostati iste ili, eventualno, postati produbljenije. Ne treba se predavati iluzijama da će u skoroj budućnosti svako u Evropi imati dugo očekivano blagostanje. Može se ostati siromašnim uprkos uvođenju tržišne privrede. Socijalna nivelacija jednostavno svuda ne može da uspe. Socijalne razlike su, prema tome, neminovne, jer demokratija i tržište automatski ne nose blagostanje.

Kao i svuda i dosada, tržišna ekonomija nije samonikla biljka, „koja uvek i svuda raste, samo treba paziti da se ne iščupa iz korena“. No, tržište, kao kultivisana biljka, traži i brižljivu negu i klimatske uslove. Tržišni privredni poredak mnogo „zanoveta“ do svog punog zamaha i razvoja. Izuzetni napori, vreme i ulaganja su imperativi za pojedinca, preduzeće, državu i društvo. Pri tome, uopšte nije sigurno da će cvetna aleja tržišne privrede automatski osigurati društveno blagostanje. Tržište je, dakle, samo neophodan (potreban i koristan), ali ne idovoljan uslov za procvat blagostanja. Dobro materijalno stojeća društva jesu uređena po tržišnim principima, ali bitišu i brojna siromašna društva tržišno situirana. Tržište ovde uopšte ne objašnjava razlike u blagostanju, kao što regionalne razlike u standardima ne objašnjavaju ni klima, geografski položaj, istorijski razvoj, tradicija, vera, rasa, običaji. Tržište čak i u istovetnom privrednom poretku ne daje željene rezultate. Dobar primer za to je EU. Ali, privredna moć zemlje i socijalno blagostanje pojedinca ne zavise isključivo od privrednog poretka tržišno orijentisanog društva.

Do sada su ekonomski uvek bili uspešni na dugi rok samo oni koji su sve podredili ekonomskim interesima u tržišnom privrednom poretku (Japan, SAD, Nemačka). Delovati rentabiIno, efikasno, fleksibilno i tržišno jeste ekonomska moć u razvoju materijalne egzistencije.

U modernim debatama o tržišnom sistemu evropskog tipa postoje uglavnom tri osnovne struje, i to: a) prva zagovara tradicionalno slobodno tržište, b) druga zagovara neoliberalni model socijalne tržišne privrede i c) treća zagovara dirižističku (etatističku) varijantu. Sistem slobodnog tržišta smatra se najdelotvornijim načinom stvaranja bogatstva, s tim što se koristi moraju ravnomernije raspodeliti putem državne intervencije. Država, po pravilu, mora intervenisati u raspodeli, u obezbeđivanju ravnopravnih šansi, u korigovanju tržišnih imperfekcije (zbog kratkoročnog horizonta koji daju tržišni impulsi), u nedopunjavanju tržišnih nedostataka (javna dobra i ekstermalije) i u podsticanju određenih privrednih sektora (za koje se, inače, smatra da je to delotvornije nego izlaganje inostranoj konkurenciji). Zastupnici socijalne tržišne privrede, pak, veruju u prednosti slobodnog tržišta, ali bez oslanjanja na njegov spontani razvoj.

Zagovornici socijalne tržišne privrede, pak, veruju u prednosti slobodnog tržišta, ali bez oslanjanja na njegov spontani razvoj. Zagovornici slobodnog tržišta ističu moralne vrendosti i prednosti za civilizovano društvo od ograničavanja moći države. Intervenističko nasleđe locirano je u socijalnoj politici, zdravstvu, obrazovanju, zajedničkoj ogrezloj politici, zajednici za ugalj i čelik, razvoju tehnologije i istraživanja, i politici zaštite okruženja. Zastupnici socijalne tržišne privrede zagovaraju striktno poštovanje zakona konkurencije i autonomiju monetarne vlasti u odnosu na političku sferu (što je blisko tradicionalnom liberalizmu). Kod tretmana poreskog sistema, međunarodne trgovine i domaćeg tržišta zagovaraju, pak, potrebu vladine intervencije i državne regulative. Sinteza ovih koncepcija je, izgleda, sasvim moguća i poželjna, jer uvođenje socijalne dominacije u tržišna pravila ne znači automatsko unošenje vrednosti distributivne pravde niti socijalna kohezija znači proces narastanja države