Medju najpopularnijim naučnim delima današnjice, pojavila se knjiga profesora Thomas-a Piketty-a, koja anglobira četiri dela i šesnaest poglavlja zasnovanih na petnostogodišnjem istraživanju sa brojnim naučnicima.

U prvom delu „Dohodak i kapital“ autor predstavlja pojmove nacionalnog dohotka, kapitala i odnosa kapital/nacionalni dohodak, i opisuje razvoj globalne raspodele dohotka i proizvodnje. U drugom delu „Dinamika odnosa kapital/dohodak“ autor razmatra pitanje dugoročnog razvoja odnosa kapital/dohodak i globalne podele nacionalnog dohotka na dohodak od rada i dohodak od kapitala. Trećim delom „Struktura nejednakosti“ autor upoznaje čitaoca sa problematikom nejednakosti, koja je aktuelizirana u praksi raspodelom dohotka od rada i vlasništva nad kapitalom i dohodkom od kapitala i sa razvojem globalne raspodele bogatstva tokom XXI veka. Konačno, u četvrtom delu „Regulisanje kapitala u XXI veku“ prof. Piketty predlaže da se iznova promisli o progresivnom porezu na dohodak i opisuje kako bi mogao da izgleda progresivni porez na kapital u odnosu na progresivni porez na bogatstvo a preko oživljavanja protekcionizma, regulisanja socijalne države i regulisanja pitanja javnog duga (zajedno sa akumulacijom javnog kapitala i uništenja prirodnog kapitala).

U tom kontekstu prof. Piketty ističe da je globalna raspodela dohotka nejednaka u odnosu na raspodelu proizvodnje, budući da zemlje sa najvećom proizvodnjom po glavi stanovnika pokazuju tendenciju da prisvoje deo kapitala drugih zemalja i da steknu pozitivan dohodak na kapital iz zemalja sa manjom proizvodnje po glavi stanovnika, iako rastuća moć ljudskog kapitala omogući smanjenje udela kapitala, koji ide u zemljište, nekretnine i finansijski kapital. Zato je i nejednakost dohodaka od rada (a posebno zarada) veća u pojedinim društvima i epohama. Ponekad i ekonomsiti misle da logiku ekonomskog razvoja umanjuje razlika izmedju rada i kapitala iako rastuća sofosticiranos tržišta kapitala i finansijskog posredovanja sve više nastoji da odvoji vlasnika od menadžera, pa samim tim i čisti dohodak od kapitala od dohotka od rada. U pravu je, stoga, legendarni profesor i polpularni nobelovac Joseph Stiglitz kada konstatuje da se ekonomija, kao nauka, pomerila od naučne discipline ka pukom navijanju za kapitalizmom slobodnog tržišta više nego što ekonomisti stručnjaci žele da u to veruju. („Slobodan pad“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2013, str. 271).

Analizirajući razvoj raspodele bogatstva i strukturu nejednakosti prof. Piketty promoviše idealnu politiku, koja bi omogućila da se izbegne beskrajna spirala nejednakosti i preuzme kontrola nad dinamikom raspodele, a to je da se uvede globalni i progresivni porez na kapital, koji bi učinio da opšti interes prevlada nad ličnim, da se zadrži ekonomska otovrenost i snaga konkurencije, da se stvori demokratska i finsnsijska transparentnost uvida u bogatstvo i da se efikasno reguliše bankarski sistem i medjunarodni finansijski tokovi. A to je izuzetno važno u nedostatku svetskog poreza, jer se pitanje poreza na kapital tiče uloge države u proizvodnji i raspodeli bogatstva i stvaranju socijalne države prilagođene XXI veku. Naime, veoma visok nivo koji je dosegao evropsko privatno bogatstvo danas putem progresivnog godišnjeg poreza na najveće bogatstvo po relativno umanjenoj stopi mogao bi da donese značajan dohodak: na primeru zemalja EU taj porez bi se odnosio na 2,5% stanovništva i odbacivao bi ekvivalent od 2% bruto domaćeg proizvoda – zaključuje prof. Piketty. U istom smeru prof. Piketty rešava i globalni javni dug nametanjem jednostavnog poreza na privatni kapital: proporcionalni porez od 15% na sveukupno privatno bogatstvo doneo bi jedan godišnji nacionalni dohodak i omogućio bi namirivanje svih janih dugova.

Fundamentalnu nejednakost Piketty nominuje sa r > g, što reflektuje prosečnu godišnju stopu prinosa na kapital (uključujući profite, dividende, kamate, rente i druge dohotke od kapitala izražene u procentu njihove ukupne vrednosti – r) i stopu privrednog rasta (odnosno godišnje povećanje dohotka i proizvodnje – g). Dinamika raspodele dohotka i bogatstva u dinamičkom razvoju tržišne ekonomije i privatnog vlasništva povezana je sa činjenicom da prirodna stopa prinosa na kapital (r) može biti trajno veća od stope rasta dohotka i proizvodnje (g). Nejednakost (r >g) implikuje da se bogatstvo akumulirano u prošlosti povećava brže od tempa napredovanja proizvodnje i zarada. Kapital, jednom kad je stvoren, sam se reprodukuje brže nego što se proizvodnja povećava, što znači da ekonomska prošlost proždire konkretnu budućnost, Tako prof. Piketty predlaže oporezivanje prinosa na kapital dovoljno visoko da se privatni prinos smanji ispod stope rasta, a da se ne ugroze pokretači akumulacije. Progresivni godišnji porez na kapital, u tom kontekstu, omogućava izbegavanje beskrajne spirale nejednakosti uz očuvanje konkurencije i podsticanja akumulacije. Autor kreira mogućnost poreske skale sa stopama ograničenim na 0,1% ili 0,5% godišnje na bogatstvo manje od milion evra, 1% izmedju milion i pet miliona evra. 2% izmedju pet i deset miliona evra, odnosno 5% ili 10% na bogatstvo u visini od nekoliko stotina miliona ili milijardi evra. To je za sada jedina membrana za bezgranični rast globalne nejednakosti bogatstva, koji je dugoročno neodrživ i koji već brine i najstrastvenije pobornike samoregulacije tržišta, religije profita i neoliberalnog fundamentalizma. No za razliku od Piketty-a, ugledni Pal Krugman smatra da nije realno uvoditi globalne poreze na bogatstvo. „To je lepa priča, ali problem nije jednodimenzionalan, uzroci su različiti, pa i mere moraju da budu takve.“ Mogu se utvrditi minimalne plate na nivou grada ili regije i time bi se povećala primanja siromašnijih i smanjile razlike, bez povećanja nezaposlenosti – poručuje nobelovac Krugman.

Ekonomisti su, u tom kontekstu kako ističe Stiglic, godinama izbegavali da analiziraju fenomen nejednakosti, smatrajući je kontroverznim pitanjem. Danas je došlo krajnje vreme da promenimo politiku, koja proizvodi nejednakost. Potrebne su fundamentalne promene; potrebna su nova pravila kapitalističke ekonomije. Razvijene nacije treba da nametnu minimalni porez za korporacije. To je jedini način da se zaustavi trka u snižavanju poreza, jer fiskalne zloupotrebe , kojima su sklone multinacionalne kompanije, dodatno pooštravaju nejednakosti u prihodima i oduzimaju državama važne izvoze prihoda za borbu protiv siromaštva i finansiranje javnih potreba. Stoga je najpopularniji svetski ekonomista (sa desetog festivala ekonomije u italijaksnom gradu Trentu) prof. Stiglic, naglsio da su u SAD najveće nejednakosti evidentne u sistemu zdravstvene zaštite. „ Da zlo bude veće, minimalne zarade u SAD, ukoliko se uzme u obzir i inflacija, sada su više nego pre 60 godina! A možete li da zamislite osobu koja 60 godina nije dobila povišicu“. Zato i perspektive mladih emerikanaca zavise više od prihoda njegovih roditelja nego od njegove sposobnosti ili stepena obrazovanja – zaključuje najveće ime svetske nauke.